свитац ношен
ветровима илузија.
Откриће је било
пробудити се,
угледати једну звезду
и сазнати јој име:
Албирео...
Њен пламичак
настани се у мом оку,
а чаролија постаде јава.
Питаш ме,
откуда тај поглед,
значење тражиш...
А ја се само смејем
јер са једнаком страшћу
гледам месец над пучином,
бескрајну равницу
са житом што класа,
детињи осмех
и твоје очи,
тајновите обале,
све ближе ме маме.
Милује ме море твог спокоја,
тишина твог наручја.
Не буди ме ако је ово сан,
то само моја душа чезне
да нађе свој дом
међу звездама.
