Textual description of firstImageUrl

Весна Радовић | ЛАРИНА ПЕСМА



I
Да ли си ме волео кô Пастернак Лару,
целога живота или једног лета,
кад су место сунца кише на Балкану,
спрале додир среће, све радости света?

Или сам ти била само једна лепа,
тек процвала ружа, спремна за сонете,
немири и слутња да ће једног дана
мој свилени конац судбу да ти плете?

Знам ја добро да су давно
сустигле нас златне војвођанске жетве,
пожњевена жита и откоси сена,
мене, кћерку мора, тебе, сина сетве!

И данас ме маме целим својим бићем,
плавети сванућа низ цесте куд ходим,
еј, сети се само мелема од трава,
нежном руком браних, болном да угодим!

Обећо си мени кô Пастернак Лари,
кад се моја башта у пламен претвори,
мој ћутљиви цвете, листу мој зелени,
место пера птице, бреме ћеш да носиш,
мој лептиру нежни, пчело моја вредна,
на сиси без млека да ћеш да ме дојиш!

II
Зваћеш ме, жено, пристигла из песме,
умивена росом озеблога јутра,
донеси ми цветак од хајдучке траве
јер ће за ме можда касно бити сутра!

Биће, биће касно, Долапа ми враног,
и бујица жустрих узаврелог Дона,
возова што језде као ред да знају
и превозе себре уз Васкршња звона!

Белине ми бреза и плодности степа,
свих сунчаних дана преосталих мало,
кô Пастернак Лару, тебе сам волео,
кô козачког вранца, до ког ми је стало!

И питам те данас кроз време и сате,
да ли си ме волео кô Пастернак Лару,
кад су покров везле, везиље од смиља,
место венца плетућ’ јастук за осаму?



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана