волим те дрско и покорно,
силно и нежно,
волим те
као што се први и последњи пут воли,
мени нису потребне револуције
да би дирнула ленчуге и неписмене,
пробудила снене,
овога пута прстен Мајаковског,
спреман је и чека на мене!
Овога пута, молим те,
пусти ме да прођем,
хајде,
склони се мало у страну,
овако танана лако се провучем
и кроз најмању рупу,
ако ништа друго,
запрети да ћеш се убити,
пењући се на дрво,
урлајући на сав глас,
неверницима поручи:
„Весночка, венчаћемо се прво!“
Добро, смири се, манити човече,
и сачекај прво да чујем
које на листи чекања,
сачекај прво да видим
да ли ће ме заобићи,
метак рикошет, метак први,
ево, остало је још два-три сата
до самог краја,
стога ти обећавам,
бићу ти жена из ината и очаја!
Из потребе да дајем,
волим те дрско и покорно,
сневано и стварно,
волим те
као што се воли на југу,
на плантажама наранџи,
међу цветовима белим,
тамо где љубав никада не вене,
овога пута прстен Мајаковског,
спреман је и чека на мене!
