једна за другом
одлазе генерације бунтовника
који су волели Русију
у добру и злу,
а чије су очи гледале на Исток,
мада окренуте Западу,
и када није било помоћи,
јер понекад је помагање,
само големо одмагање,
у лажном времену
поезија је у ћорсокаку,
али само на кратко,
упамти, баћушка мој,
да није било Пушкина,
не бисмо волели своје жене,
онако како то данас чинимо,
обећавам ти
пред светом, убићу се,
моја сентиментална куцо,
ако се претвориш,
у компјутер без срца!
Боже, подари нама слабима,
неку нову песничку авангарду,
као што си подарио
„генерацију шездесетих“ Москви,
Вознесенског, Јевтушенка,
Ахмадулину, подари!
Принеси свежег цвећа за Русију,
јер мојој земљи прети глад,
продавнице се празне,
несташице су хлеба, меса, млека,
и сви чекамо у редовима за мало наде!
Боже, нахрани нас и оне,
које на улицама нико
не препознаје и не зауставља,
и који због болести гласних жица,
говоре тешком муком,
а чије руке видно дрхте!
Боже, никада нас не препуштај руљи,
простацима и преварантима света,
уместо шећера,
Боже, подари мало соли,
нама што смо навршили педесет лета!
Иако знам да ове јесени
све исто је,
и све више времена проводим у дачи,
на периферији великог града,
из које тек понекад излетим
као бубамара без крила
што се упутила
на вечери поезије у Москви,
као некада давне 1968.,
када су се наглас читале песме
и понека тајна писма,
а срце болело
као кости пред промену времена,
не, верујет ми, драги пријатељу,
као што ни ја
не верујем да је Земља плава лопта,
охоло одмахујући руком
на све заблуде младог Бајрона,
и ове јесени,
као разграната дивља ловорика,
позивам срце за сведока,
да „поштена крв је најраспеванија!?“
