црно небо врх Чечана.
Застани испред Дечана
као потоња скитница.
Ући у жита класала,
сеја ти отров попила,
ал сузу није пустила.
Чујеш ли плач из јасала?
Узлећу црни сватови,
јато за јатом косова.
Ројеви љутих осова
и разјарени хртови.
Сломљени сви су печати,
туђин нам ништи тапије.
Телали с јужне капије
у поноћ ће зајечати.
Ал душа што се станила
у сваком зрну пшенице,
гласи се гласом сенице.
Чија нас стрела ранила?
Црне нам воде доходе
Из Лаба и из Ситнице.
Невеста чупа витице кад
је низ поље одводе.
1987.
