преголеми је земаљски плач.
Са усне патња патњу пије.
Над нама сунце — ужарен сач!
Зар све је само прамен дима?
Не зброја дане ни ткач ни врач.
Видех те у свим понорима,
о, сестро таме, нељубљена,
у сну сан си ми над свим снима.
Ја немам више свог имена,
ја немам више својих речи,
нема мене, а ти си – пена!
А онај што над водом клечи
побожно ко да вечност пије,
са бољком која се не лечи,
у шта свој облик да сакрије?
О, друзи, што сте паклу вични,
кад вас нема, ни мене није.
Оном што спозна недолични
брлог света сред Божје цвасти,
зар сваке ноћи нисмо слични?
И видим да ћу ко зрак пасти
без речи, тек ће уста нема
дотаћи гњилост уместо сласти.
Нашега дома овде нема.
Не чују се кос ни сеница,
ни ласта испод кућног трема.
Не зује чекрк ни преслица,
јастреб вреба изнад торова.
Празна је у пољу пшеница.
Где је била шума борова,
хуји сад олуј преко ледине,
то су душе мртвих створова.
Тек пред лицем смрти једине
као туђинац да се огледа,
видим и себе сред ведрине,
ко неко други да ме гледа.
1969.
