Textual description of firstImageUrl

Иво Андрић | EX PONTO I




Је ли вам се икад догодило да, бачени из колосијека, речете свагдашњици: збогом и да се винете, ношени страшним вихором, запрепаштени као онај коме се тло измиче?
Је ли вам се догодило да вам узму све — а шта се човјеку не може узети? — и да вам на душу положе тешку одурну руку и да вам узму радост и ведрину слободна духа; и сама срчаност, која остаје као посљедњи очајни дар судбине, да вам узму и да учине од вас нијемо презаво ропче?
Разнолики су и многи болови који задешавају људе на овој земљи, гдје се "љепшом душом дубље јеца", али ког је један само од ових истинских великих болова задесио, брат је мој и пријатељ!
Свима, широм цијелог свијета, који су страдали и страдају ради душе и њених великих и вјечних захтјева, посвећујем ове странице, које сам некоћ писао само за себе, а данас их шаљем свој браћи својој у болу и нади.

Неумољиво круте и непомичне планине гледају с облачна виса. Високо укочено небо. Тврда немилосна земља.
Не, ништа се неће догодити! Не, планине се неће сорити! Небо ће остати гордо и хладно на висини!
Измиче се даљина, губи звук, боје мру у сивом: да се види и чује ропско крваво срце како куца.
У грмљавини и облацима долазе будућа стољећа и гледају мој срам. Пред очима покољења лежи моја душа нага и беспомоћна као преломљен мач. Жеже ме самилостан поглед нерођених.

Куд сам ја све лутао!
Куд су падале моје тежње, колико посртао, колико блудио у мислима и гријешио у животу! — Како да вам кажем кад то и рођено моје сјећање заборавља! Охолост ме је носила као вјетар. Огањ којим ми је сагарала душа није ме изједао него ми је давао снагу и замах.
На борбе свијета ја сам гледао као што се с ведра виса гледа на магле које се набијају по долинама.
Био сам нијеми, охоли гост живота.
Тргао сам највише плодове. Усне су ми биле крваве, жене су ми цјеливале руке. Пролазиле су године и доносиле своје плодове, а ја сам се називао: господар живота.
Тада ме силан удесни вал баци на тврду мрачну стазу и сва боја и љепота живота згусну на мрежници мојих очију. Од свега не оста ни колико је пепела на коси на Чисту сриједу.
Нисам имао сухе коре хљеба ни сузе да је поквасим и, исплакавши је, да ми лакше буде. Гладну ми је било зима, болио ме је срам мој и туђи, и ударци и трагови гвожђа на рукама.
Ко зна од сретних и слободних шта је то самоћа? Ни паука није било да једном бар протка моју самоћу, а човјек чије сам кораке чуо пред својим вратима био је мој непријатељ.
Бојао сам се и крви коју сам чуо како бије у мом ручном зглобу, јер ме је увјеравала да живим, а то је било исто што и патња.
И мислио сам: Бог не би требао да нас толико искушава и да нас доводи на страшно мјесто, гдје нам је смрт и живот једно те исто. Тада још, ни у највећој покорности, нисам могао да схватим зашто је од свих створова само човјеку дано да може да замрзи на свој живот.
И тада кад се је у купању милиона једноличних минута, без икакве наде и промјене, моја душа претварала у пустињу која више и не жедни, кад су ми решетке на прозору биле тако густе да нисам могао ни руку помолити да ми кане кап кише или да ме омилује залутао вјетар, тада је у мојој души, као свјетиљка над мртвом радости, плануло ово свјетло.

Поимам и схваћам невидљиву логику свих догађаја у човјекову животу. Не ријечима и не мислима само, него свом дубином цијелог бића свог осјећам дивну, неумољиву равнотежу која влада у свим нашим односима.
Има незнана формула која одређује однос између радости и бола у нашем животу. Страдање и гријех се употпуњују као калуп и његов одљевак.
Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо.

Често сједим сате и гледам у хладне јесење боје. Мир судбине која се више не да промијенити леди ми се на души и лицу.
Све је у мени мртво; тако ми је добро.
Не допире до мене звук, умро ми је очињи вид. Све је остало за великом капијом која се затворила мукло за мном. Изгубио сам све и нисам више човјек него немирна бесана мисао која је потонула и прићутала се на дубоком дну, а нада мном су као непрозирне зелене масе вода, мир, даљина и заборав. Десет се је тједана било навршило кад, окружена самоћом, по први пут проговори јасно моја душа.
Након бескрајних шетња од шест корака напред и шест натраг, кад се већ заморих и кад октобарски дан стаде да се примиче крају, ја стадох у удубину ниских врата у зиду, као кип у олтар, и гледајући прозорак са парчетом сиве бјелине рекох гласно.
– Ево ме, ту сам!
Мој глас је имао јак и свијетао звук оних који се одзивају.
И спутан и немоћан, у тој влажној јазбини, у положају који ме понизује до скота, ја по први пут појмим у мислима и обухватим осјећајем смисао људског живота и борбе.
У мени бијесни искупљена истина.
Покопана у шутњи и скромности којој нас учи невоља она гори у мени и чини сјај у мојој души и у мојој ћелији.

Кад дође глас о мом свршетку узрујаше се на час људи што станују у малим кућицама на један кат и с вртом до улице. И мој ће спомен, у причањима запрепаштене чељади, још једном проћи улицама, гдје је прохујало моје дјетињство.
Мучан ће немир ући у мале куће и душе гдје је мирно и добро.
Старе жене, које најбоље разумију нужду и увиђају потребу сваког зла, само ће главом зањихати, а младе ће мајке склапати руке мислећи на судбину своје дјеце.
Жене ће говорити с плачем у гласу а мушкарци кратко и крупно кријући осјећај.
Шапћући (да не чују млади) причаће они који се најбоље сјећају судбине несрећника, а дјеца ће, ухвативши ту и тамо коју ријеч, наслућивати свијетле и страшне даљине; дјечаци ће имати блиједо лице и замишљене очи, а дјевојчице ће побјећи у своје бијеле собе у поткровљу и плакаће у марамицу.
Не, живот није истргао повијесно како се чини оку нашем кратка вида. У Богу је свршетак мисли која нам се губи у очајан бескрај.
Не носи нас вјетар као лишће и ова горка срећа да се лети није смисао и сврха самој себи. Ми нисмо атоми прашине која се у облацима без циља диже љети над друмовима, него сићушни дијелови бесконачног мозаика коме ја не могу ни наслутити смисао, облик ни величину, али у ком сам, ево, нашао своје мјесто и стојим побожно као у храму.

Два дана ме већ не изводе ни на онај један сат шетње, јер киша без
престанка сипи.
Мени се чини да ми непрестано влага навире у ћелију и да ми пада по лицу и рукама као љепљив талог. Мој покривач је оштар и студен, моје јело има укус лимене посуде и моја ћелија онај неописиви задах уског простора у ком један човјек дише и живи, без промјене и зрачења.
Али ту за мојим вјеђама — склопим ли само очи — живи сва величина живота и сва љепота свијета. Све што је икад само такло очи, усне и руке моје све је у мојој свијести живо и свијетло на тамној позадини ове патње. Раскош и љепота живота живе неуништиво у мени.
И сад кад сам све то изгубио пуни ми душу бескрајна благодарност за све многоструке и дивне дарове што их живот даје онима који су сретнији од мене.
Од куд ми овај чудни осјећај?
Ја кроза њ пролазим као кроз тамнозелени мир и мирисну тишину оморикове шуме у љетни дан. И заборављам све око себе.
Данас, као и у свим тешким данима заточења, мени је жао свих људи који живе дане, оних који чине зло једнако као и оних који га сносе, жао ми је и себе и снаге која чили, али највише и најтеже ми је жао мајке.
Жао ми је мајке моје и њених залудних болова, мука и надања.
Мисле ли људи икада каква је ноћ мајци која зна да јој је једини син допао гвожђа и туђинове немилосне руке?
Бог ће опростити свима; и ја лако праштам, али зашто сте уцвилили старицу? Већ сам бол мајка зазват ће на свијет страховиту покору и страдање; Бог не може да не види те сузе и то дрхтање.
Тебе боли моја патња и даљина, а мене твоја неизвјесност, док сједиш крај мале свјетиљке; веже нас крв и бол и сваки ме ударац боли двоструко, јер пада и по Твом срцу.
У соби, гдје сам се — у кобан час! — родио. Ти бдијеш и молиш и у покорности срца свога питаш: "Исусе, зар су нам за сузе дана дјеца наша?"
Ти немаш шта изнијети до сиротињско срце и старе руке с траговима рада и безгласне сузе, али Ти плачи и моли, мајко, јер ко да ме избави, ако не тешка суза Твоја на божјем длану?
А ја те поздрављам у муклим ноћима уздахом, а јутром по сунцу што злати моје тешке решетке и у исти час сја теби на бијелој калдрми наше авлије!
Прошлу је ноћ било нарочито студено. Нисам могао заспати, обузео ме је неки бијес на сама себе и ја сам мислио на самоубојство.
Срамио сам се и кајао у исти час, али сам мислио дуго и живо. Са неким црним заносом сам мислио о смрти која је нешто дивно, лако и лијепо, али нешто што не смије бити. И то да не смијем умријети болило ме све у бесаној свијести као нека одвећ строга, претешка дужност, готово као неправда.
Згријати се нисам могао, али сам коначно сам протрнуо од студени и у неком једноличном болу заспао.
Кад сам се пробудио било ми је као да сам се по други пут родио. То је била најтежа ноћ у самици.

О гдје је она мукла ријеч, тиха, неразумљива, добра ријеч, што свијетли у мраку као мали, мали огањ који се никад не гаси?
Гдје је ријеч утјехе?
Јучер и синоћ и јутрос још сам знао, зашто се не јави сада у мени, сад кад ми је горко тешко, зашто не сине као далек огањ трептаве звијезде, као весели сјај ока?
Како, како сам је могао заборавити?

Дању док сунце влада, боре се у мени захтјеви тијела са истинама и савјетима душе; и душа је увијек побједница, јер под ћутањем крије врисак и у одрицању утапа жеље и страхове.
Понос човјечје душе које не могу да се одречем и смјелост коју душа силом отима тијелу, проводе ме дању док сунце влада.
Али ноћу, у сновима, кад усне болна, али јака свијест дана и моје осамљене личности и кад лежим беспомоћно изложен ноћи и њеним тајним силама, тада догађаји добивају страховито лице у сновима; тијело, које дању спутава мисао и понос, долази до својих права; смјела дивна душа човјекова лежи мртва као камен на дну мора, а тијелом господари бестијалан страх и неразумљива паника живаца.
У кости ми улази студен која је око мене као море. Длановима, који су увијек врели, гријем своје тијело — и још ми студеније бива. Покривач ми је оштар и чини ми се да шири од себе студен умјесто да ме грије.
Студен ме почиње жећи. Обузима ме безуман очај; ја скачем на прстима и трзам рукама у вис, али осјећам само бол. Јело ми се леди још док га једем.
Чим склопим очи отвара ми се широко сњежно поље.

Пред сам сутон је престао снијег. И настала је тишина над шумама и бијели влажни мир високог, високог снијега. Он је покрио оморике као мраморне капелице и засуо стазе, смртно бијел и непроходан.
Куда ћеш, Јелена?
Глухо и мукло. (Тешко је газити касни снијег).
Не види се небо ни шуштало сунце. Угасла боја. Замро звук. Неизрециво тихо, бијело, заспало. И кад се је, дубоко у шуми, сломила грана под снијегом било је као да је највећем стаблу срце пукло.
Куда ћеш, Јелена?
Снијег ових шума леди дах, стине крв, убијели пут. Ово је погреб свих трагова и успомена. Уморне су ноге, озебле поцрвењеле ручице. Снијег је замео љетошње гробове, самртни покров за живе и мртве. Јелена, Јелена!

У нашој кући мора да је већ полумрак, јер су наше собе ниске, а прозоре засјењују стабла, пуна снијега.
Док сједим наслоњен на прозор мени се привида:
 У великој кухињи, поплочаној вјечно хладним плочама, замотан су, тек извађени, печени хљебови у влажне убрусе и сад се пуше ширећи око себе јаки мирис печеног тијеста.
Мама је, као сваке суботе, запалила на маши смрекове бобе и шећера и окадила цијелу кућу, а сад, док у авлији дјевојка нешто пере и пјева, умочила је сух босиљак у свету воду и пошкропила буџаке.
Она се постарала.
Сад застаје и, док је нико не види, крсти се у полумрак једног распела у куту и казује му све терете које она шутке кроз живот носи и који по цио дан почивају у поносном бљедилу једног:
"... добро, хвала Богу; како сте Ви?"

Често сањам ноћу да сам слободан, да путујем (путовати и кретати се то је у мојим сновима највећа срећа), да се виђам са знанцима и да им приповиједам како сам тешко живио прије. Али буђење је горко и иза таквих снова сам невесео цио дан.
Што сам дуже овдје све то чешће сањам о слободи и путовањима. И та се ноћна игра толико пута понавља да сад усред сна видим себе гдје болно кимам главом и сам говорим: ах, да, све је то само сан кога по бог зна који пут сањам узалуд.
Има часова кад се у мени душа пјени и баца, и моје двадесет и три године дижу свој глас, и моја луда жеља бије челом о уски удесни круг, као тица о стабло.
Има часова кад смиреношћу коју доноси невоља увиђам потребу одрицања и страдања, кад — благодаран за све радости живота које су биле — увиђам да је било нужно да једном буде и њима крај, да буде овакав крај.
Има часова кад горим мирно, као жртвено свјетло тек унесено у храм.

***
Кога ли љуби сада она млада жена? Она млада жена коју сам нашао једног љета лијепу и дозрелу од шеснаест година, пролази — Бог зна зашто јутрос мојим сјећањем.
Кога љуби сада она млада жена?
Једном сам на малоруској равни нашао црвен и крупан цвијет: његова сочна чашка, кратка цвата, нудила је, у широко раствореним латицама, своје надрасле прашнике свим вјетровима.
Кога љуби сада она млада жена?
Никад није било између нас ријечи (ја сам тешко и разумијевао њен језик) и наш однос није имао никад одређеног имена. Под звијездама сам је љубио до умора и до поноћи сам лежао на трави, с главом у њеном крилу. То је била жена створена за љубав и предавала се нијема од страсти и сузних очију, шапћући испрекидане ријечи о вјерности.
Кога ли сада љуби она млада жена?

Будући! Слободна дјецо; зоро ноћи наше, кад се буду слободни и високи домови ваши оцртавали на истом небу, које је гледало патњу нашу и срам и смрт, нико неће помишљати да ти моћни темељи почивају на нашим костима. Срећа је безбрижна и мисли напред само.
Што ће вас сјећати отаца ваших који су били већи у трпљењу него у борби?
Ваш живот биће наш заборав.
Тек у несвјесној сузи ваших жена, у заносима младића, маштању дјевојака, ноћној свирци или ријечима ваших пјесника, бљеснуће можда на час спомен отаца ваших чији је живот био кратак, а бол огроман. Тек најбољи међу вама осјетиће, можда, да их тих свагдањих догађаја бије, као вјетар, бескрајна жалост мртвих и нијемих живота који су живили и мрли за вас. Будући!

***
Будући, радосно кољено, ја видим како је ружна и грешна моја жеља да живим у слави и љепоти ваше слободе.
Тако мора да буде:
Ваш ће живот бити обиље и радост као што је жетва и плод јесени, а наш пролаз велик, тежак и мучан као прољетно сијање и рад.
Не, не желим спомена, нека будем незнан и нијем као камен који шути у темељу, нека ме нестане без трага и имена, нека мој тамни живот — гријех и патња не баци никад своју сјенку на Ваш бијели пут.

Замара ме дужина чекања. У једном дану по два пут ми клоне душа којој се мрачи вид и постаје већ тешко вјеровати.
Крв моја јури и бије по дамарима у безумној жељи да се проспе на сунцу.
И посљедње снаге су бијесне од гњева, јер то чекање вара као шумска стаза својом даљином.
Ја не налазим више ослона у својој души која се одвећ раздавала. Ја тражим заборављене везе крви и сежем у прошлост, дозивам у помоћ снаге мртвих нараштаја.
И гле, као увијек у часовима највећег искушења, ја видим, да ми у дну душе, под тврдом кором и сивим талогом празних ријечи и извитоперених појмова који тако брзо изневјере, живе вјечне, несвјесне и благословене баштине дједова, који су тијело своје положили у стара расута гробишта, а једноставне и јаке врлине своје у темеље наших душа.

***
Сав сјај што га Бог свијетом прописа плави очи моје. Везани су ћилими од сунца и сјенка. Огњен мирис има вино живота. Срце ми под грлом бије.
За дуг живот и велику радост!
Путујте и бродите, не останите жељни бурна мора, ни поља, ни густих шума! Мило је Богу да вас види гдје вам је живот пјесма и плес!
За живе и за оне који су млади!
За слободну људску дјецу је радост љетних дана. Гле, како се негдје њишу гране, — како је немирно срце у мени! — Гле, птица неће да умакне цијело јутро, и цесте што свијетом иду хите, хите и зову, и небо ког с мога прозора не могу да видим, мора да је величајно и дивно као једна једина бескрајна радост.

Двапут сам у животу имао прстен, али сам их јадно изгубио.
Старо прстење, њежни поклони; први; бисер и тиркиз у угаситом злату, други: крвава суза рубина која спаја обруч необичне виткости. Ти љубавни поклони, очито, нису имали среће на мојим прстима.
Први сам изгубио једног љета на путовању које сам био подузео од очаја. То је био један од оних дана који касније вјечно живе у нама.
Окупао сам се у малој, дубокој ријеци туђег краја. Сунце је изашло. На стјеновитој обали је лежала топла сјена. Легао сам на стијену која је дахнула врелином минулог дана као да живо тијело пулсира пода мном.
Погледао сам своје руке. Прстена нема.
Нисам ни покушао да тражим. Са најбезнаднијим губицима човјек се најлакше помири. Загледао сам се у тамно зелену воду. И у слици изгубљеног прстена на пјешчаном дну би ми јасан живот човјеков и младост и љубав како се кида и губи и пролази, без наде и повратка.
Осјетио сам да сам се прерано одцијепио од људи, да сам осамљен и несрећан.
Стијена је била обрасла дебелом маховином и лишајем; маховина је наличила малим срцоликим јастучићима у које жене забадају игле.
Био сам го и сам у првим сјенама сутона, које увијек узнемирују човјека над туђим крајем и тамном водом.
Нигдје никог. — Залуд сам тражио у себи ослона; и пао сам као камен на камен и прислонио лице уз маховинасту стијену, која је гријала као живо биће које дише, али ме није слушала ни разумјела, а златна веза с људима лежи на дну воде за увијек изгубљена. Било ми је осамнаест година и природа ме одбијала, јер сам грешно прекинуо везу љубави.
Али још сам једном обновио везу (крвава суза рубина на танком обручу злата).
Било је дично и много радосно, већ су се јављале и наде, али тада куцну очај опет у своје звоно, диже ме немир. — Збогом равнотежо! Залутало се у мислима огријешило, о душу човјекову! — И једне ноћи дође опет знамење.
Крај се губио у магли и с њим бескрајан низ свјетиљка. Тада сам имао за пријатеља насилна и безбожна човјека, кога сам звао Бараба, јер је тако морао изгледати онај кога су пустили да би Христа разапели. Коса му је почињала расти одмах изнад обрва тако да није остајало мјеста за чело. Спавао је дању и био разрок.
Пио сам вино, црно и тешко као несрећа. И било ми је јасно којим сам то путем кренуо.
Ишао сам као отрован. А кад ме подузело пиће бјеснио сам сву ноћ. Посљедње што сам видио у великом огледалу: лежао сам воштана лица, а око мене блуднице, једна је држала моју лисницу и бројила банкноте.
Кад сам се пробудио — било је у једном малом тек насађеном парку — мој смокинг је био мокар, а моје руке крваве од разбијених чаша, крваве и — голе.
Обијесна дјеца су ми натакла напуко, дрвен обруч на врат и сад се крај мене самилосно збуњено смијеши градски стражар који ме пробудио. Било ме је стид сунца.
Тако је свршила ноћ у којој сам изгубио други прстен, посљедњу везу с људима. Тиркиз и бисер: (тиха вјера, дар крви и прошлост, темељ личности и баштина многих нараштаја) прогутала је ријека у туђини.
Крваву сузу рубина: (понос човјеков, женска љубав, једина срећа и смисао живота) украла ми безимена ноћна жена.
А јесенас ме је, прстеном ког нећу никад изгубити, болом жртве, усуд везао с човјечанством, које преко патње иде истини и добру у сусрет.
Је ли кад било нараштаја и у нараштају појединца на ком би почивале овако тешке баштине и неминовна проклетства расе и крви?
Страховит је ход хисторије; претешки су терети прошлости и захтјеви будућности на овим уским плећима.

(Свршетак мариборског дијела)



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана