И видим те као на слици
Чико, ја сам онај цвет-беба
Који си убрао у Батајници.
Ја сам била она мала
Милица, што је задремала
У мамином загрљају
А пробудила се у рају.
Сад нисам она булка румена
Већ бели анђелак оне булке
Што гледа своје најдраже с неба
И види тебе… и твоје руке.
Мој тата се сада брије
А моја мама пегла пелене
Ја их видим и жао ми је
Што не виде и они мене.
Ено и моје розе ноше
И лутке што се смешила на ме
Кад су твоје зле тице дошле
И отеле ме од моје маме.
Тада сам се овде попела
С неком дечицом непознатом
Али бих много више волела
Да сам доле, с мамом и татом.
Да ти кажем још само ово
Па иди и заборави ме
Мама ће да ме роди поново
И даће ми још лепше име!
•У знак сећања на Милицу Ракић и сву децу страдалу у НАТО бомбардовању 1999. године.
