Ниси била жена обична,корака лепршавог,
жудње твоје и у песми боле.
Горко је било живљење твоје,
судбина – усамљеност у двоје.
Ниси била пастирица,
ни краљица, ни монахиња,
ни сена изгубљена,
већ жена заљубљена,
поетеса незаборављена.
И када си патила,
умела си да прашташ,
када ниси ништа скривила,
грехе да испашташ.
У љубави ниси дисала сунцем,
већ те луна плавила,
довољан ти је за срећу био
звезданог злата прах,
одсјај пламена ког не гаси
ни заборав, ни страх.
Знала си да је немогуће живети,
телу без сунца и души без песме,
да треба душа камен да постане сиви
– учећи како са болом да живи.
Убише твоју птицу белу,
да не би певала о прошлости.
Ниси плакала тада,
срце си претворила у стење
и сви су ти преостали дани
били испуњени песмом
– птице убијене.
04. март 2016.
