За тебе живот није бедан клет;
У миљу дане ти проводиш своје,
Ти не знаш, шта је, ко је овај свет!
Ти слатке снове будућности сневаш,
У цветну дољу упрла си гред;
А свака капка крви срца мога,
Леденом струјом ствара се у лед.
Цео свет теби љубак је и мио,
Мислиш, да срећом засјан је одсвуд,
О, али ја га с клетвом у смрт шаљем,
Јер крвном мржњом о, пламти ми груд.
Грлим те, душо, љубим силним жаром,
Силније, реци, да ли бити мож'?
И ако ти љубим, грлим вито тело, –
Држећи у руци – за тиране – нож.
Шабац, 1895.
