И црним велом увила јој лице;
Нит сија озго блеђани месец
Нити безбројне сјају звездице.
Облаци густи васељену, небо
Завили сасвим у магле своје;
Беснилом ветар хучи и бруји
Као да песму самртну поје.
Ветрови звижде кроз поноћ нему;
Севају муње, громови бију,
Земља се тресе као да по њој
Паклени дуси сад коло вију.
Кад муње севну, па кад загрми
Кô глас да чујем страхотног гнева:
Зар се гнев робља, патника вечног,
У громовима увек не излева?
1896.
