Ова суснежица небеских трешања?
Ноћ је отворена на све стране света.
За снове; а мене, знам нико не сања.
Сан је био мој пут, мој корак и сенка
много сам се неук у свој сан уздао,
прокоцкô сам срце кô коња зеленка
кога никад нико није зауздао.
Па нека ми лизне руку бар тај верни
пас месеца што је са мном израњао
из облака берићетних снохватица, јер ни
прошле ноћи нико није ме сањао.
Сан је био мој ход, мој корак и сенка
много сам се неук у свој сан уздао,
прокоцкô сам песму кô коња зеленка
ког сам дизгинама риме зауздао.
Избледеће гиздаво небо, избледеће
живописна земљица на коју сам свикô
и ја предосећам да ме ни следеће
ноћи нико неће сањати, о нико!
Сан је био мој сјај, мој одсјај и сенка
много сам се невичан у свој сан уздао
проћердô сам живот кô коња зеленка
кога нико никад није зауздао.
Бројим бледе пламичке поноћних петлова
и испране камичке по небеском дну,
Ја, што свима отварах врата својих снова
не стекох свој кутак ни у чијем сну.
(Из књиге Срицање жене, Српска књига, 2006)
