− Шта си то рекао?
− Сутра, сутра, увек сутра, мој дечко. Цео људски живот се своди на сутра.
Тада га демоница ошамари, а он је обљуби свом силином својих вишемесечних неизбачених мушких менсиса и гурну је потом у воду и блато обале, а сам побеже у свратиште уз пристан скеле.
Кад уђе, помисли да је у штали... Свуда око огња у изби било је прасади, гусака у паровима, зечева, петлова и пилића.
Били су то извајани у дрвету и обојени да би намерници знали шта могу добити за јело. Јео је јаја печена у љусци када у избу уђе каљава и мокра девојка, седе крај њега уз огањ да осуши дугу косу и рече:
– Срела сам на скели духа. Једва сам извукла живу главу. Бацио ме је у воду.
– Знам – узврати Аркадије – и ја сам срео на скели демоницу, једва сам се ишчупао из њене косе.
– Отела ми је шешир од рибље коже, овај што га ти сад имаш на глави.
И обоје се насмејаше. Тада му она рече:
– Био си преслаб за духа!
А он узврати:
− Била си прејака за жену.
− Не волим је тебе, Аркадије – рече му она тада играјући се маслиновом гранчицом, ја волим другог.
− Кога?
− Не знам. Нисам га никад видела. Само сам га чула. Он виче из твојег сна неким чудним гласом који није твој и који ме ужасно плаши. Пре неко вече препознала сам тај глас док смо се волели. Тим гласом он се одазива из тебе и кад водимо љубав. Ја волим њега, а не тебе, Аркадије. А ти, ако ме изгубиш, изгубићеш ме у себи, а не у мени.
