Биографија
Милорад Павић је рођен у Београду 15. октобра 1929. године. Ту је 1949. године завршио средњу школу, а 1954. дипломирао на одсеку за Југословенске књижевности Филозофског факултета у Београду.
Године 1949. почиње да објављује, а 1954. "Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор" штампају његове прве научне радове. Студирао је једно време и музику на солистичком одсеку за виолину средње музичке школе при Музичкој академији у Београду.
Постдипломске студије завршио је на Филозофском факултету у Београду. Докторирао је на Свеучилишту у Загребу 1966. године с темом из упоредне књижевности "Војислав Илић и европско песништво", јер му у Београду, Сарајеву и Љубљани нису хтели прихватити пријаву за одбрану докторске тезе.
Године 1963. запошљава се у Издавачком предузећу Просвета и уређује библиотеке "Српски писци", "Сабрана дела Вука Караџића", "Плаве бразде" и "Савремени страни писци. На Филозофском факултету у Новом Саду биран је 1974. године за ванредног, а 1977. за редовног професора на Институту за југословенске књижевности и општу књижевност. Декан Филозофског факултета у Новом Саду био је 1977-1979. Године 1982. прелази на Филозофски факултет у Београду, где је на Одељењу за историју предавао историју културе југословенских народа у новом веку. За редовног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1991. године.
Делатност Милорада Павића развијала се у два основна тока. Као научник дао је синтезе српске књижевности у раздобљу између средњег века и романтизма и монографије о значајним писцима: Историја српске књижевности барокног доба (1970), Гаврил Стефановић Венцловић (1972), Војислав Илић, његово време и дело (1972), Историја српске књижевности класицизма и предромантизма (1979), Рађање нове српске књижевности (1983), итд. Као резултат вишегодишњег архивског рада у земљи и иностранству и научних истраживања у области српске и упоредне књижевне историје и српске народне песме, објавио је 1991. у три тома Историју српске књижевности – барок, класицизам, предромантизам и то се за сада може сматрати његовим завршним погледима на ову материју. Преводио је Пушкина и Бајрона у стиху и уредио њихова сабрана, односно изабрана дела.
На списатељском пољу појавио се најпре збирком песама Палимпсести (1967), а потом је уследило издавање жанровски мешовитих књига. Као прозни писац Милорад Павић је објавио преко тридесет књига од којих су најпознатије: романи. Хазарски речник, (1984) за који је добио НИН-ову награду 1985. године. Године 1991. књижевни критичари и издавачи прогласили су Хазарски речник за једно од десет најбољих књижевних дела у Аргентини. Био је на листама најбоље продаваних књига: број један у Француској и број три у Великој Британији. Преведен је на 21 језик. Предео сликан чајем (1988) добио је наслов према једној слици Павићевог сина Ивана, а започет је после Павићеве посете Светој гори и Хиландару 1973. године. Носи поднаслов "роман за љубитеље укрштених речи" и поглавља се могу читати водоравно и усправно. Изабран је за једну од две најбоље књиге у Југославији (награда "Меша Селимовић") и добио награду Народне библиотеке Србије као најчитанија књига у 1988. години. Унутрашња страна ветра (1991) проглашен је за најбољу књигу прозе у Србији 1991. године (награда "Борисав Станковић"). Четврти роман Последња љубав у Цариграду – приручник за гатање (1994) добио је "Награду Просвете за роман године" и награду "Лаза Костић".
Збирке прича Гвоздена завеса, Коњи светога Марка, Руски хрт, Изврнута рукавица, Шешир од рибље коже…
Од 1991. Павић је сваке године номинован за Нобелову награду за књижевност од стране стручњака из Југославије, Русије, САД и Бразила, али нажалост ту награду никад није добио.
Милорад Павић је умро 30. новембра 2009. године у Београду.
