Тако росним јутром гласи звона лете;
Свечаним је миром замирило цвеће,
А вредни се ратар у храм божји креће.
Устај, душо моја! Из мртвила прени
И прогони сумњу и мрак мисли њени';
Слађана је нада, у њој пуно чара,
А искрена вера два живота ствара.
Тихо гора шуми... Слушај шапат грања,
И погледај лишће, кô да неком клања;
То сам Господ слази са висина плави',
природи чистој да се земљи јави.
1897.
