Textual description of firstImageUrl

Војислав Илић | ЈЕСЕН



Кô горда царица и бајна, са снопом златнога класја, 
На пољу јесен стоји. Са њене дражесне главе 
Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле, 
До саме мирисне траве. 

Пухором посут грозд у једној подигла руци, 
И слатко смеши се на њ. Питоме и благе ћуди, 
Припрема она сад спокојне вечери и дане, 
И жетву богату нуди. 

Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно 
Пуцкара црвенкаст плам. Кад магла покрије равни 
И влагом испуни зрак, ту прошлост васкрсне древна, 
И гатке времена давни'. 

И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји, 
Док дремеж не свлада све. И страсно шаптање тада 
Кроз мирни прошушти дом - ал' и то губи се брзо, 
И сан лагано пада.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des