Textual description of firstImageUrl

Војислав Илић | ИСПОВЕСТ




На трошном чуну, без крма и наде, 
У мени вера губи се и мре; 
Ја ништа више не верујем, ништа! 
Ил' боље рећи: ја верујем све. 

На мору бурном људскога живота 
Прерано ја сам упознао свет: 
За мене живот ништава је сенка, 
За мене живот отрован је цвет. 

Трпи и живи!... Пријатељу драги, 
О многом чему мислио сам ја 
О благо оном ко не мисли ништа, 
Тај мање тужи, мање јада зна! 

Весело чедо Аркадије цветне, 
Он не зна шта је трње, шта је кам; 
За кршне кланце он је слушô можда. 
Али по њима није ишô сам. 

За њега свет је перивој од ружа, 
По цвећу шеће као паун млад, 
Његова душа језеро је мирно, 
Његов се никад не колеба над. 


II 
Бурне су страсти извор многих зала, 
Несрећи људској почетак је страст; 
Море живота оне страшно муте, 
Над људском душом њихова је власт. 

Триумвир силни, овладатељ света, 
Презире гордо у заносу све, 
И војску своју жртвује и царство, 
И, грозно павши, од љубави мре. 

Акцијум виде неизбројне жртве, 
Пожар галија, поразу и јад 
Многа је звезда утрнула тада, 
Многа је мајка закукала тад! 

Чудни су пути којим страсти воде, 
Ал' све што живи ове путе зна: 
Садашњост њина непобедљив град је, 
Прошлост је њина пепео и пра'. 

Па кад је тако - тако мора да је! 
Залуд је, дакле, кукњава и плач: 
У борби с њима не помаже ништа 
Блажена мудрост, очајнички мач.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана