Textual description of firstImageUrl

Војислав Илић | ЉУБАВ



О што ме, срце, гониш ти, 
И мориш духа моћ? 
Сунце је зашло - мирно спи, 
Тавна се спушта ноћ... 

Да, тија поноћ шири лет, 
Све живо снева сан; 
У светле снове пада свет, 
И светли чека дан; 

Ал' ноћ кад падне, бајна ноћ! 
Почињем песму ја 
И те је песме силна моћ, 
Младост јој име зна! 

И стократно је срећан свак 
Те песме ко је плен; 
Живота у њој трепти зрак, 
И бол је сладак њен! 

О, пусти да њом певам ја 
И срећу, бол и јад: 
Јер тешко теби ако та 
Изумре песма кад! 

1881.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана