Textual description of firstImageUrl

Војислав Илић | ЕЛЕГИЈА



Хладна је јесен; и суморно вече 
Над пустим пољем разастире мрак; 
А студен ветар са увелим лишћем 
Таласа, сече магловити зрак. 

И нигде зрака од живота нема, 
Пролетњи давно изумро је крас; 
Кишица сипи... А из села малог 
Вечерњег звона разлеже се глас... 

И страхом срце учас се притаји 
Гледајућ мутно на јесењи дан 
Ах, шта су снови и бескрајне жеље, 
Кад живот пада као тихи сан!... 

1880.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана