Над пустим пољем разастире мрак;
А студен ветар са увелим лишћем
Таласа, сече магловити зрак.
И нигде зрака од живота нема,
Пролетњи давно изумро је крас;
Кишица сипи... А из села малог
Вечерњег звона разлеже се глас...
И страхом срце учас се притаји
Гледајућ мутно на јесењи дан
Ах, шта су снови и бескрајне жеље,
Кад живот пада као тихи сан!...
1880.
