Како си чупава страшно! Ах, твоје уснице рујне,
И страсно ватрено око, и груди свеже и бујне
Веселе око моје.
Додај ми златни пехар! Из очију твојих лане,
Ја читах страшну повест, које се многи још сећа:
Кад Бахус подиже војску на плодне индијске стране,
На земље мирисног цвећа,
У вихорима страсти, са дивљом, помамном виком,
Скакаше безумна војска од људи, жена и звери.
И древне индијске горе оглашаваху криком
Истока бујне кћери.
Циганче, тако ми Баха! И ја сам међ њима био!
Но ти ми објасни сада: шта чиним ово, и гди сам?
Ја видим да сам пијан, иако – зашто бих крио? –
Дирнуо пехар нисам.
1888.
