Као платан
Који досеже до твог прозора,
На врху солитера,
Из срца, кроз вене.
Избија из прстију,
Да се протеже дуж путева
Којима ходиш сама.
Зашто ме буди зора
Изгубљеног
Далеко од твојих корака – и тера
Да лутам кроз сене,
Док расте бол из мене,
Изгубљене среће.
Уместо срећу да сневам
Док ме крије тама.
