ко златни царски дукати,
туђин за ближње навек,
ћутати, само ћутати,
бити што јеси – свој,
у родном граду странац,
водити изгубљен бој,
тврд као камен станац.
Треба постати витез
из Душанова доба,
ил суров папски ритер,
што се не боји гроба,
треба презрети славу,
и свет у ком се страда,
и приклонити главу
на гиљотину рада.
Треба навући оклоп,
стран радости и туги,
и примати на поклон
то што одбију други,
и оним путем проћи,
где је смешак на крају,
на ободима ноћи,
уз збогом земном рају...
Да нико, најзад, не зна
шта ти је срце такло,
у шта је све огрезла
душа, иштући заклон,
да, заштићен тишином,
упоређен са ничим,
стекнеш трон полуистином,
или кроз бенаст причин...
И, ево, руке скрштам,
и тамо сам где усним –
себе уз браћу врстам
по келијама пустим,
тамо где ишту жреци,
уз ватре пророчишта:
ником разлог не реци,
цар буди, или ништа.
