трепетна и мраморна склада,
она што бодри и што мучи,
ко предсмртни бол и наслада,
ко тврда вера и невера,
ко свест о рајском и о хадском,
из компјутера и скенера,
из там-тама и тла ливадског,
из руске зиме, зена, веда,
из Гилгамеша и Хомера,
допре ко танан напев један,
ко црта што се не помера,
из житија, пећинских слика,
из руна, с Анда, с Хималаја,
различних боја и облика,
ал исте мисли, из бескраја,
из сегедиље, бугарштице,
ћуљандре, сага и Алхамбре –
допире пој те крхке птице
да осмисли свет, и да замре.
