те распре, нагли одласци,
сујете, сушта лагања,
преварна као облаци,
сред крчме, смехом нијане,
пробуђени зли духови
у крику песме пијане,
ил у пегавом уходи.
Увреде плану, нестану,
а горак укус достане.
Да жиг у пакла бездану
не пробуди нас, поспане?
Ипак, све прође, ишчили,
ко кригли ред са столова.
И живот свој смо испили
на цуг, ко апсинт болова.
Ал много више болеће
будући дани, сурови:
с крилима црним долеће
да се у мозак урови,
ко тане раног сећања
на ноћи без нас пробделе,
будућност страшна, незвана,
коју су мајке проклеле.
Где није море окрутне,
где Агон се не обеси,
ноћне ће мисли, злослутне,
запитати те: о, где си,
зар још се ниси вратио,
у дом свој, у прах нутрине?
Ти што си, жив, тек патио,
и ниси знао друкчије?
Ал, дотле, нек у присоју
одсања душа рањива
бар једну песму Дисову
где наша лаж не свањива.
