Биографија
Владимир Јагличић рођен је у Крагујевцу 4. новембра 1961. године. Основну школу завршио је у Горњој Сабанти, где су му родитељи радили као учитељи. Гимназију и Правни факултет завршио је у Крагујевцу у којем је радио и живео до своје смрти.
Био је српски приповедач, песник, критичар и преводилац. Објавио је двадесет збирки поезије и тридесет књига превода. Био је један од најистакнутијих српских песника свога времена. Песме је почео да објављује 1981. године, а прва прича „Кауч”, која је и награђена, објављена је 1987. године у приштинским новинама „Јединство”.
Био је уредник неколико листова и часописа („Погледи”, „Шумадија”, „Књижевне новине”, „Знамен, „Кораци”, „Липар”) и репортер крагујевачког листа „Светлост”.
Остаће упамћен пре свега као аутор бројних збирки поезије („Србија земља”, „Неповратно”, „Немој да ме зовеш”, „Пре него одем”, „Јутра”, „Поседи”, „Стуб”, „Предграђе хоризонта”…), пет романа („Старац са Пиваре”, „Холендери”, „Месојеђе”, „Светлости очију”, „Пацов”), три антологије и преводилац значајних руских писаца, а његова дела превођена су на руски, пољски, украјински, бугарски, јерменски, француски и енглески језик.
За свој рад у књижевности више пута је награђиван, а неке од њих сматрају се највећим у нашој култури („Милош Црњански”, „Бранко Миљковић” „Милош Н. Ђурић”, Октобарска награда града Крагујевца, Печат вароши сремскокарловачке, „Раде Драинац”, Златно перо Русије, Ђурђевданска награда града Крагујевца, Змајева награда Матице српске, Жичка хрисовуља, Заплањски Орфеј...).
Саставио је Антологију новијег српског песништва – "Када будемо трава" (1998), а Српска књижевна задруга објавила му је "Антологију руске поезије 18. и 19. века" (1994). Теме које су га занимале крећу се од појава урбаног живота до митског, од провинцијалне реалности до престоног духа, од предметне стварности до оностраног устројства...
Владимир Јагличић умро је 8. априла 2021. године у Крагујевцу.
