не зачудите се овом писму касном,
подсјетише ме на вас двије мале птице,
двије обичне птице на жици телеграфској.
Сјетих се, знате, оних ваших прича
пуних љубави за птице невине и слабе,
послије којих смо, због сваке праћке и камичка,
клечали дуго иза табле.
Не замјерам вам – далеко било,
па чак ни то што ме вукосте за уши,
све је то данас на свој начин мило
и пријатно је од тога у души.
Ја се често сјетим тог времена давног
рата, зиме, глади, бодљикаве жице,
није, богме, тада било једноставно
научити неког да заволи птице.
Госпођо, то је, у најмању руку,
јунаштво достојно поштовања –
учити неког љубави уз хуку
једног страшног рата, једног пропадања.
Хвала вам, госпођо учитељице,
и не зачудите се овом писму касном,
подсјетише ме на вас двије мале птице,
двије обичне птице на жици телеграфској.