у подне језера где само звезда врела
долази да се окупа од мрака.
Вид ми се мутио од звоњаве зрака,
а горео сам у болу Прометеја:
деца у крви мојој смрзнуће се без крова
на овој обали пуној топлих леја!
Био сам сиромах, а ти трска бела
зато сам те жео, све изнова,
деци за кров.
2. 7. 1967.
