Textual description of firstImageUrl

Ристо Ратковић | НЕКО




Погледах боље око себе:
Тишина осамљена рухо ми додирује.
И страх ме обузе од себе:
Кроза ме као да неко други провирује.

Остајем и даље ипак исти,
Као тамна и невидљива река:
Земља се њеном водом чисти,
А она бежи и неће побећи довека.

Па тако треперим и венем,
Слутим и хоћу да ми се неко тада јави.
Тишином дрхтим а то чезнем
Да се у моју мирну пустош нико не јави.

И наједном опазих: глава.
Погнута, и као анђео непомична је.
Преда мном безвољна је глава,
Заробљена је мном невољно, и уморна је.

Ко дух без мира и без стана,
Тако погнуто седи неко у мојој соби.
И пун је, видим, очајања
Да му се биће цело мојим гласом не здроби.

Ћутимо тако оба дуго,
Погледамо се каткад само, тихо и тајно.
Онда се јави лице друго.
Али никад око главе да ми је сјајно.

И одједанпут, насред ноћи,
Када се из постеље извукох и топла сна,
Стадох, не могох даље поћи:
Неко поред избе, блед и без сна!

Неста, ал кад се вратих себи
Руку једну, саму, угледах за столом тада,
И, да ме ноћ зграбила не би,
Седох као кад звезда пада.

И гле, рука ми њена зрачи!
Део по део, затим, јавља се најзад цела.
Но знати не могох што значи
Да ми не окрену лица и не видех чела.

Тихо, да ни анђео се пробудио не би,
Почех да пијем кафу, од синоћ заосталу.
Да ли то беше само сан у себи? 
Тек неко ми је тресо руку, сву уздрхталу.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана