Textual description of firstImageUrl

Ристо Ратковић | МАТИ



У кућерку пресиротом
младост боловала,
над јединцем бдила мајка,
љуто јадовала.

Жуборио цвркут птица
лепршало цвеће,
ал су тужна била лица:
он преболет неће!

Лекар није долазио
јер се нема пара
сваки сат изгубљени
већу бригу ствара.

Продала је најзад рубље
што мртвацу треба
по лечника поручила
и купила хлеба.

„Спремајте се већ је касно“
рече доктор сухо,
тек кад мајци срце писну,
све јој поста глухо.

Улетела у собицу,
па, не хотећ, сама,
„биће боље, рече шта ћеш
да ти купи мама“.

„Млека мало, он прозбори,
само мало млека“ –
последња му жеља скромна,
ал’ вај, нема лека!

Мучу краве, блеје овце,
млека на све стране,
но залуд кад није њино:
сви се својим хране.

Зар чак ни то да му да
на вечном растанку?!
и ледени бол подивља
самохрану мајку.

Врисну, цикну, прште у смех,
као на сред друма,
звизну сунцу, затим пљуну:
гордо сиђе с ума!

И целога божјег дана
певала на сав глас,
док је сунце небом вукло
последњи смртни час.

Собу јада озарио
укочен леден смех –
мајка сина очешљала,
тамнија но грех.

Затим дошли неки људи,
и до јутра бела
шалећи се чували су
пакет мртва тела.

У лудници мати сања
сред грања и блата,
и сваку ноћ види себе
од сухога злата.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана