младост боловала,
над јединцем бдила мајка,
љуто јадовала.
Жуборио цвркут птица
лепршало цвеће,
ал су тужна била лица:
он преболет неће!
Лекар није долазио
јер се нема пара
сваки сат изгубљени
већу бригу ствара.
Продала је најзад рубље
што мртвацу треба
по лечника поручила
и купила хлеба.
„Спремајте се већ је касно“
рече доктор сухо,
тек кад мајци срце писну,
све јој поста глухо.
Улетела у собицу,
па, не хотећ, сама,
„биће боље, рече шта ћеш
да ти купи мама“.
„Млека мало, он прозбори,
само мало млека“ –
последња му жеља скромна,
ал’ вај, нема лека!
Мучу краве, блеје овце,
млека на све стране,
но залуд кад није њино:
сви се својим хране.
Зар чак ни то да му да
на вечном растанку?!
и ледени бол подивља
самохрану мајку.
Врисну, цикну, прште у смех,
као на сред друма,
звизну сунцу, затим пљуну:
гордо сиђе с ума!
И целога божјег дана
певала на сав глас,
док је сунце небом вукло
последњи смртни час.
Собу јада озарио
укочен леден смех –
мајка сина очешљала,
тамнија но грех.
Затим дошли неки људи,
и до јутра бела
шалећи се чували су
пакет мртва тела.
У лудници мати сања
сред грања и блата,
и сваку ноћ види себе
од сухога злата.
