Све клија, пупи; свуд струјање, врење.
Чисто се види где земљи из недра
Живот, кроз жиле, сише подмлађење.
Под једним храстом лег'о сам на траву,
И слушам како шушти, пуцка, струји.
Пучину гледам неба бистру, плаву,
Док ранâ пчела негде близу зуји.
А сунце лије, точи зраке вреле;
Под жаром им, ја сањам усред јаве;
И пред собом већ слутим воћке зреле,
И шарен ћилим цветова и траве.
И осећам к'о да сам с храстом једно:
Кроз жиле к'о да сишем подмлађење,
И као да ми крави срце ледно
Живота младог, сочног, једрог врење;
Да пуштам жиле све дубље, све шире,
Кроз многе слоје простора и доба,
Кроз живот цели што се чудно стире
Од праотачког до најмлађег гроба;
И осећам кроз мене како бије
Дах тајни оних што ће за мном стићи,
Будућност даљна што још брижно крије:
У пупољку се то буде цветићи.
И у час овај пролетњи и млади,
Док свуда пуцка, шушти, струји врење,
Ја осећам како у мени ради
Живота светског вечно подмлађење.
К'о дрвеће и моја душа пупи,
И са блаженством сан стварања снива.
О расти, душо, пуштај жиле, упи'
Све сокове из којих живот бива!
