slike pesnika

Светислав Стефановић – САН ВУКА МАНДУШИЋА



svetislav stefanovic san vuka mandusicaПрошла је поноћ блага и ведра,
Ко пучина мора у време ти'о,
Дубока, нема. Без даха и крета
Ваздух је ћут'о, док је кроза њ лио
Мистични месец маглице танке
Преко цветова, траве, дрвета.

Сенокос млади пун пољскога цвећа
Стрепи у сјају месеца и студи.
Сањају булке, мак, и розалије;
Али ни мирис не сме да блуди,
Већ стоји доле, притајен, пригушен
Ко све да крије своје мистерије.

Мандушић сања, и тај предео неми
Његова љубав кроз сан оживљава.
Он ћути додир неког тајног крила
- Ко струје ситне у води што спава
Што, када цвеће својим махом дирне,
Остаје на њем измаглица плава.

И чини му се да кроз сваки цветак,
Кроз травку сваку, духови покојни
Буде се с чежњом живота; Док анђ'о,
Невидним крилом, у тај час опојни,
Диже их тихо у висине млечне...
Од тог додира тајне неизречне

Задркти цвеће, а та магла плава
Остаје трагом анђелског задаха.
... Анђел'ја млада, усамљена тада,
Ко срна лака, к' кошута плаха,
Силази мед' цвеће да за драгим тужи,
Светине пуна и побожног јада.

Скрушена иде к'о погреб пун мисли;
Гараве своје косе је расплела:
Пале су власи к' тужни таласи,
Потопиле јој врат и недра цела;
Црње нег' нојца, оне крију чари
Беле нег' ова месечина бела!

Цвет не би клон'о под кораком њеним,
Ни дрктала травка кад она слази;
Ал' тешка је туга с плаштом свиленим!
Туга је њена што цвеће гази...
Речи су њене к'о туга црне,
Од којих цвеће премире, трне.

- „Куд ми вас неста, ви очи чарне?
Ко ми вас оте, ви уста слатка?
Где ми се сакри, љубави моја,
Радости моја, тако кратка?
Ох, куд се сакри, јер знам да није
Ишчезла није душа твоја!

„Је ли у ружи, те тако мирише?
Ил' је у танком маглином праму,
Што на њој почива? ил' је у зраку,
Ко свиле нит што плива кроз таму?
Ил' је у даху те ноћи црне,
Те ми у тугу љубав огрне?

„Свуда те тражим!... При том се сагла,
И ко од чежње обамрле
Падоше власи гараве, бујне,
Па се са цвећем, са травом грле.
По њима пада свилена магла,
Док цвеће квасе сузе јој нујне.

Изгледа као да осећа цвеће,
К'о да и магла са њоме јеца,
И као да капљу сребрне сузе,
Сребрне сузе с бледог месеца...
Ко она, све је пуно сете,
Љубави душâ и туге свете.

Ил' тако само Мандушић сања...
Он то у цвећу, месецу, магли,
Осећа сласти тужаљке њене;
Његова душа то жудно нагли
Ал' у том часу чари тајанства
Зар открит' тајне пригушене?

Мандушић ћути, трепери, сања,
И чини му се да ишчезава,
Ко да се топи од чудне сласти,
Да бива цвеће, та магла плава,
Што трепти к'о вео поврх грања,
Ил' чини као да дише трава.

И тад га осваја жеља пуста,
Живља од тол'ких доживљаја!
О, шта би дао да је у гробу,
У оном часу пуном обаја;
Да он се то сад из гроба буди,
Па у тој ноћи чезне и жуди,

Кроз цветак душе, у зраку снује,
У танкој магли очаран хрли;
Да власи ове то њега крију
Док смрт се кроз њих с животом грли;
Ох, шта би дао, те сузе сјајне
Да за њим мртвим 'вако се лију!

Да за њим плачу те очи лепе,
Та уста слатка њега да жале,
Тај сребрн глас да њега дозива,
Док косе црне чежљиво пале,
У часу туге, љубави душâ
Кад мистична магла све облива...


Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта