И мирисом гуши осушена трава,
И сунцокрет мртав од љубави к сунцу
(Спржено му срце смртно жута глава),
У вечери млаке пуне месечине,
Кад забруји песма силних зрикаваца,
Невиђених, скритих под велом маглине,
Ја волим ту песму безбројних срдаца.
Њен смис'о ми бива јасан чистом оку:
И док, стојећ усред зрелог винограда,
Из напуклог грожђа струји мирис вина,
Разумем ту песму нежељну висина,
Суву као земља та по којој пада,
И ко живот здраву, ниску, и широку.
