ноћ улази у собу
и на слапу месечине
у крилу звезда,
песма долази.
Стихови се тихо
ушуњају у собу,
чујем лепет крила изнад главе,
са жељом да остану,
да помире непомирљиво,
да мелем на рану превију,
римом да немире умире,
музику да чујем у глави,
стихом да јутро дозову,
што ми је обећало
да ће у зору опет доћи.
