Речи у стихове уплићем,
као у кику дугачку, тешку,
што на бујним грудима,
девојачким, удисаје броји.
Речи у риме везем срмом од снова,
на белом платну ланеном,
месечевом сребрнином протканом,
Јефимијина рука ме води.
У смирај дана, речи долазе саме,
тихо се ушуњају у мисли, у песме,
са римама се под руку ухвате,
поглед и дисање ми промене.
Хватам их у лету, као птице певачице,
сакупљам их брижљиво,
као од неког драгог добијен дар,
да направим од њих за вечност,
оружје или стих за споменар.
Јер само ће оне једном,
после нас, остати да трају,
написане, испеване, изговорене,
запамћене или прећутане.
Речи, у грлу сапете,
са сузама прогутане,
у времену безвремене,
речи што убијају, моле и воле, моћне,
утеху пружају, праштају и кажњавају,
и у тишини ћутњом све језике говоре, свемоћне.