Уздрхтале клеке танке
пре тачно стотин’ лета,
у крилу се благе сељанке
извио најнежни поета.
Калдрма пјана и уска
као Волга се развукла,
брујала је јавност руска -
дроњцима душу му обукла.
Слобода као куга трује
и подвиге црни давне,
трања значајно пљује
на племићке титуле славне.
Он куне топова рику
и пева биљу и псима,
желео је да се у челику
подигне земља Русима.
Лира у сјајном дару
тече меко к’о Дон,
на Тверском се булевару
Пушкинов смешка трон.
Строфе ткају коб паклену
и шире осећања море...
Занео је Москву древну
чудесан окрет Исидоре.
Балерина којој све се сруши,
моћним плесом тугу крије,
носила је ширину у души
к’о пространство Русије.
Плес ватрени играла мадона,
стопила би врхове Кавказа,
стопио би лед са Дона
пламен који бије из образа.
Руско се срце надима
за бајном туђинком том,
страсно плану златна рима
и врели се отвара том.
Ал’ Јесењину љубав залази
као уморних тројки кас,
који дубоку пртину гази
и у судњи стреми час.
Чедност родних поља снује
и задње се струне секу...
Живот и рођење псује
поемом о Црном Човеку.
Једно се промаља лице
док пада вечна тама,
лебде очи његове старице
над топлим степама.
Ту кроз ноћ бистру
кад горе млечни пути,
чежњу божански чисту
шуме бреза скути...
пре тачно стотин’ лета,
у крилу се благе сељанке
извио најнежни поета.
Калдрма пјана и уска
као Волга се развукла,
брујала је јавност руска -
дроњцима душу му обукла.
Слобода као куга трује
и подвиге црни давне,
трања значајно пљује
на племићке титуле славне.
Он куне топова рику
и пева биљу и псима,
желео је да се у челику
подигне земља Русима.
Лира у сјајном дару
тече меко к’о Дон,
на Тверском се булевару
Пушкинов смешка трон.
Строфе ткају коб паклену
и шире осећања море...
Занео је Москву древну
чудесан окрет Исидоре.
Балерина којој све се сруши,
моћним плесом тугу крије,
носила је ширину у души
к’о пространство Русије.
Плес ватрени играла мадона,
стопила би врхове Кавказа,
стопио би лед са Дона
пламен који бије из образа.
Руско се срце надима
за бајном туђинком том,
страсно плану златна рима
и врели се отвара том.
Ал’ Јесењину љубав залази
као уморних тројки кас,
који дубоку пртину гази
и у судњи стреми час.
Чедност родних поља снује
и задње се струне секу...
Живот и рођење псује
поемом о Црном Човеку.
Једно се промаља лице
док пада вечна тама,
лебде очи његове старице
над топлим степама.
Ту кроз ноћ бистру
кад горе млечни пути,
чежњу божански чисту
шуме бреза скути...
