борови је вити дворе,
узалуд је нова зора
будила низ прозоре.
Утроба је њена мразна,
прозоре пропух њише,
одвно чами празна
(духом вишњим дише).
Оронуо њен је кров
под којим пада тама,
уздигла се коров
под пустим одајама.
Међу њима малтер пуца
као ехо мртвог доба,
топлина блиских срца
слути се између соба.
И стар се увија дуд
као магла уз брег...
Тихо је све и свуд
нарастао први снег.
Пружа се мирис тамјана
и мило кроз кућу вија,
шкрипе греде с тавана
(крај иконе свећа сија).
Кренула је снежна бура,
с клупком се маче игра,
топло куца стара ура
и вретено бака титра.
Улази жилава старина
и свима назива Бога,
стреса снег с рамена
и седа крај оца мога.
Гледа под веђе мрке
и издише дувана мирис,
засука дуге брке
и севну оком к’о рис.
Савија штап од трске
и љуто се мршти сав,
на бункере је швапске
ишао, каже, к’о лав.
Ја се претварам у ухо
и гледам само у њега,
касно је и снежно рухо
уздигло даљине брега.
Верно битке слави
и своја времена драга,
па нестаје у мећави
преко слеђеног прага.
Утихнули су збори
и тишина завлада,
отац иде да одмори
и у сан кућа пада.
Ура позна струји,
огњиште губи моћ,
вејавица плава хуји -
олујна тече ноћ.
Стењу врата, стеже цича
и у окна вихор бије,
с умрлима бака прича
и уз огањ плећа грије.
У скут јој мачка села
и свила се до зоре,
и тако су јутра бела
долазила под прозоре.
Пуста кућа снује,
зидови тугом влаже,
паучина ту царује
и сени се траже.
Трули свака њена греда,
под кровом се осе роје,
крај иконе гледа
слика мртве мати моје.
Болно свеће жуте
догореле стоје ледне,
прегнућа гласна ћуте
покошене лозе једне.
Сени шећу собама
и прошлост ниче...
Бака седи сама
и тужи и нариче.
Несталу децу зове
и уздах се јавља знан
кроз сив освит зоре
кад у вечан паде сан.
Скути цветних шара
сад грле гробић тај,
он с ружама разговара -
у небески стреми сјај.
