Textual description of firstImageUrl

Небојша Бошковић | ПОЕМЕ

Месечина пољима се просу
попут неке успомене драге,
к’о сећања давна што су
поемама мојим дала снаге.

Слутим очи којих нема више
и које је вечност однела,
а једнако децембар издише
и благо свиће зора бела.

Још младости однекуда има
и са лица осмех се не руши,
правих бора наврла је плима
и дубоко снуждила у души.

Доста их се у лири свило
к’о на гробљу датих речи,
у грудима што се крило
песмом тихо понире и јечи.

Њена моћ ме узела на дну
кад су драги свели гласи...
Светлост срца уздигнух у сну
којим теку прохујали часи.

Од тад мукле сузе стреме
да строфама сетно засијају.
Ето тако долазе поеме
и римама сени завијају.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des