попут неке успомене драге,
к’о сећања давна што су
поемама мојим дала снаге.
Слутим очи којих нема више
и које је вечност однела,
а једнако децембар издише
и благо свиће зора бела.
Још младости однекуда има
и са лица осмех се не руши,
правих бора наврла је плима
и дубоко снуждила у души.
Доста их се у лири свило
к’о на гробљу датих речи,
у грудима што се крило
песмом тихо понире и јечи.
Њена моћ ме узела на дну
кад су драги свели гласи...
Светлост срца уздигнух у сну
којим теку прохујали часи.
Од тад мукле сузе стреме
да строфама сетно засијају.
Ето тако долазе поеме
и римама сени завијају.
