Дамо. Суморне се проламају кише.
Чекаћу вас...
Да ћу сам мрети крај пустог жала.
Чекаћу вас...
Да кажу да не постојите више.
Чекаћу вас...
Бела је магла над нашом црквом пала.
Чекаћу вас...
Тако су пливале: глава и лира У даљину што узмаком цвета. Лира је уверавала: мира! Усне су понављале: штета! Од крви – сребрн, од сребра – К...