У хладне, суморне дане
кад задње лишће труне,
крхке руже листају гране
и опојне отварају круне.
Не чекају топло пролеће
и блистају кад време није,
док задња селица одлеће
и север лединама бије.
Наоколо ни прамена траве
и зрак сунца мило почину
на блажене, мирисаве главе.
Ал’ вихор већ развија моћ
и к’о самотне свеће плину
у мутну, дубоку ноћ...
