Ноћ пада, тишина свугде
и прве звезде се пале,
само се жубор реке чује
док месец пресијава вале.
Злаћен цичи са висина
и кроз облак се поткрада,
засуо је даљине планина
и сипи месечина млада.
Смаградне су одахнуле горе,
нема људи, дневне буке,
росне траве о љубави зборе,
природа је раширила руке.
Нестаје што човек створи,
нестају ране које земљи даде.
Градови, села, путеви у гори,
све ишчезну и у бездан паде.