Textual description of firstImageUrl

Небојша Бошковић | НОЋ



            Душици

Ноћ пада, тишина свугде
и прве звезде се пале,
само се жубор реке чује
док месец пресијава вале.

Злаћен цичи са висина
и кроз облак се поткрада,
засуо је даљине планина
и сипи месечина млада.

Смаградне су одахнуле горе,
нема људи, дневне буке,
росне траве о љубави зборе,
природа је раширила руке.

Нестаје што човек створи,
нестају ране које земљи даде.
Градови, села, путеви у гори,
све ишчезну и у бездан паде.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана