Светла к’о зрак сунца
када јутро са истока гране,
чиста као у априлу роса
кад на горски цвет осване.
Насмејана као мајска зора
иза горе кад небом наступа,
љупка као кад се запад
у вечерњем руменилу купа.
К’о јелену ожеднелом
извор воде кад угледа,
срце би се узиграло
од тог гласа и погледа.
К’о зрак сунца иза кише
што пупољку руже прија,
њен осмех би мелем био
кад душа је најболнија.
Из милог је дошла света
и радост поклањала свима,
код ње су се надметале чари -
најлепше које природа има.
