Ко сребрна харфа месечина свира;
Пливају и тону маглени облаци,
Ко акорди пуни кроз царство етира.
Трепте тихе воде, и с чежњом дубина
Упијају у се звукове што жедне,
Дршћући ко круне воденога крина,
Под дојмом блаженства мистерије једне.
Расклапљу се у сну очаране шкољке;
Издишу површјем, ко од злата пена –
И с немоћи тихом једва слатке бољке
– Дршће месечина звуцима Шопена.
