Донела ми љубав сан један пун боја
врелих ружа страшћу сунчаном шишаних,
пун уздаха као туга голих хвоја,
пун суза кô чежња пупољака раних.
У њем је блаженство вере која спава
сита покајања и бола и гроба,
у њему је мирис тамних заборава
као магле с плавих лотосовик леха.
С пулсом света ту ми бије срце младо,
пуно сласти, јер сам горчином га тровô;
пуно среће, јер сам до иза гроба страдô,
и пуно живота, јер сам много сновô.
Све што је у души велико и сјајно
бруји складом ту, под велом сиве јаве;
одјекује с шумом широко, бескрајно
море, пунећ песмом вала бездне плаве.
Кô ћух ветра меко, повијено класје,
пијем сан тај слашћу коју цвеће снива
пред крај лета, слутећ: увенућа час је,
док ипак у својој лепоти ужива.
И сам себе пјаним жеђу својом силном,
кô врлину дана студен ноћних тама,
као роса светла месечином свилном,
што је поји чаром бескрајних осама.
врелих ружа страшћу сунчаном шишаних,
пун уздаха као туга голих хвоја,
пун суза кô чежња пупољака раних.
У њем је блаженство вере која спава
сита покајања и бола и гроба,
у њему је мирис тамних заборава
као магле с плавих лотосовик леха.
С пулсом света ту ми бије срце младо,
пуно сласти, јер сам горчином га тровô;
пуно среће, јер сам до иза гроба страдô,
и пуно живота, јер сам много сновô.
Све што је у души велико и сјајно
бруји складом ту, под велом сиве јаве;
одјекује с шумом широко, бескрајно
море, пунећ песмом вала бездне плаве.
Кô ћух ветра меко, повијено класје,
пијем сан тај слашћу коју цвеће снива
пред крај лета, слутећ: увенућа час је,
док ипак у својој лепоти ужива.
И сам себе пјаним жеђу својом силном,
кô врлину дана студен ноћних тама,
као роса светла месечином свилном,
што је поји чаром бескрајних осама.