Textual description of firstImageUrl

Светислав Стефановић | ДАР



Донела ми љубав сан један пун боја
врелих ружа страшћу сунчаном шишаних,
пун уздаха као туга голих хвоја,
пун суза кô чежња пупољака раних.

У њем је блаженство вере која спава
сита покајања и бола и гроба,
у њему је мирис тамних заборава
као магле с плавих лотосовик леха.

С пулсом света ту ми бије срце младо,
пуно сласти, јер сам горчином га тровô;
пуно среће, јер сам до иза гроба страдô,
и пуно живота, јер сам много сновô.

Све што је у души велико и сјајно
бруји складом ту, под велом сиве јаве;
одјекује с шумом широко, бескрајно
море, пунећ песмом вала бездне плаве.

Кô ћух ветра меко, повијено класје,
пијем сан тај слашћу коју цвеће снива
пред крај лета, слутећ: увенућа час је,
док ипак у својој лепоти ужива.

И сам себе пјаним жеђу својом силном,
кô врлину дана студен ноћних тама,
као роса светла месечином свилном,
што је поји чаром бескрајних осама.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана