Textual description of firstImageUrl

Светислав Стефановић | ПОСЛЕДЊЕ СУНЦЕ



По подне око четири тога дана,
краљ стари прође с два три члана свите
бодећ' се кроза коморџијске рите. —
Све очас би кô ход палих титана;

безмерно једно Величанство Беде. —
Још педаљ неба, стопа земље наше.
С нечег од бола већег срца сташе.
И душе сред ко самрт кише бледе.

Последње српско сунце спустило се,
да на растанку свог краља целива.
И паде, ту, за крајње српске косе,

скотрљало се ко бачена круна. —
Журно се неба заклапају сива:
Дрим сикће као змија смрти пуна.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана