краљ стари прође с два три члана свите
бодећ се кроза коморџијске рите.
Све очас би кô ход палих титана;
безмерно једно Величанство Беде.
Још педаљ неба, стопа земље наше.
С нечег од бола већег срца сташе.
И душе сред ко самрт кише бледе.
Последње српско сунце спустило се,
да на растанку свог краља целива.
И паде, ту, за крајње српске косе,
скотрљало се ко бачена круна.
Журно се неба заклапају сива:
Дрим сикће као змија смрти пуна.
