Април, лијепи ефеб, опет дође с плимом цвијећа, с јатима вјетрова
и с пљуском сунца сред мојих вртова,
и ногом пуном росе стазе прође.
Ја пођох за њим, пун жеђи и снова,
у прољеће свјеже, ко што пође
весело једро, кад вјетар надође,
лако и пуно чежњивих срсова.
Ходих уз поља, вртове и море;
докле у сваком шуму лисне горе
слушах твој глас набујао и плах,
у сваком звуку кикот твој пун жуда,
и док у сунцу, небу, земљи, свуда
осјећах тебе незнану, твој дах!
