и раскликтана летном стаблу приђе,
све стабло страстан, румен смех подиђе:
кô уста плоди распукоше смеђи!
Тад заста, с топлим дивљењем на веђи,
и, кô да слуша, усред сенке риђе,
прст к усни диже... Лептир што наиђе
на чело паде од љиљана блеђи!...
Ах, слатки сок што с плодовља поцури,
и лепота што с ње целе бијаше,
исту ми причу опојну причаше;
док, нем и с душом сличној младој бури,
још једном срках дуго, без покрета,
шчу чар плодова Живота и Лета!
