ти не мораш бити забринут,
дођи у мој лепи Нови Сад
и пронађи до мог срца пут.
Верујем да се нећеш покајати,
чекаће те руке раширене моје
и топлином ће тебе угрејати
као што су мене давно твоје.
Из загрљаја све ћеш разумети
засузиће моја и радост и туга.
Без њих те нисам умела желети
а ни моја чекања предуга.
Замирисаће наше михољско лето
као липин цвет са Фрушке горе.
Не смемо заборавити никада на то
ма какве мисли да нас море.
Разбокори слободно сећања своја,
само немој која су болела.
Њима дише свака песма моја
јер сам нас у њих уплела.
Близином ћемо тада залечити
самоћу и све што је преостало,
и наше ће зоре опет певушити
док нам буде сунце изгревало.
Ако си постао другачији сада
од онога што сам познавала,
немој да ти смета моја нада
и што сам те у себи чувала.
