твоје ми руке постају важније,
у твом гласу мир свој налазим,
очи су ми твоје све милије.
Невидљиви балон си само мога света
и свега осталог што ме окружује,
наших зима, јесени, пролећа и лета.
У твом бићу радост ми станује.
Ти си огртач и мојих тишина
што ме увек нежно греје.
Ти си сазвежђе мојих врлина,
осмехом твојим срећа ми се смеје.
Истина си моја видна и скривена,
најлепше о теби не умем изрећи.
Хвала ти што сам срећна жена
и што си од мојих речи већи.
Био си истинске љубави почетак,
да ћеш бити и крај дочеках
и сваке моје молитве свршетак.
Из душе ћеш бити последњи издах.
