и спознаја мојих првих осећања.
Увек си будио у мени радости,
извор си љубави и разлог маштања.
Кад год дивну младост споменем,
причам о нашим срећним данима
и од тебе увек прво кренем
јер ти си био најдражи у њима.
Себе си у мојој жељи крунисао,
ал’ ја ту круну нисам добила,
само чежњу коју си ми дао
давних дана кад сам млада била.
На другом месту створио си дом
и породици својој сад припадаш,
ал’ и ја те имам у срцу мом,
само о томе ти ништа не знаш.
Ни колико си ми себе оставио,
ни шта ти моје срце даје
које си некад давно усрећио
и тај осећај још у мени траје.
Сећање на тебе увек ми прија,
ти грлиш моју самоћу нежно.
Био си и остао моја опсесија
јер ништа нас не дотакну грешно.
И нека си само ехо среће,
и нека си само маште сан,
и нека си туђе баште цвеће,
сећања си мојих увек достојан.
