хлеб је нежни табор,
вино је звонара дивовска и гола,
прва реченица отпадника, клик,
хлеб је бедем бедних,
софра за слепиће
и вењак изнад Мртвог мора,
вино је језик запаљен,
златна верижица снова,
зазубица која слатко зановета,
хлеб је поздрав пабирака,
добра икра из насушних река,
вино – срма беса,
између два града аветињски жагор,
њега у кланцу отмеш ко невесту,
хлеб обретеш као светлу главу.
Онда се стигну те две снаге
и братиме њихови дамари
пред тобом, у чаши, у поноћ:
из модре се погаче бисер рони,
а цветна грана по крви се размеће.
У теби жеђ као гуштер палаца,
устајеш побуњен љубављу
и тражиш да се пије и цвета,
преокрет ти у ушима звони.
За столом страва.
Со на прсту ученика,
у зору кад се све открива –
чета спава. Ко ће сутра рећи
у које се тело хлеб претвара,
на какав нас сабор то позива вино!
